31/10/2023
O Arčijevom odlasku...
Dragi prijatelji,
Ovo je moja poslednja zajednička fotografija sa Arčijem. Bilo je to samo tri dana pre njegovog odlaska.
Mnogi su želeli da znaju šta se dogodilo i sada imam snage da napišem nešto o tome.
Arči je otišao tiho i mirno i to mi je mala uteha, da se nije previše mučio. On je još sa sedam godina, po Dorinom odlasku, imao probleme sa jetrom i pankreasom, ali je od tada dobijao posebnu medicinsku hranu, uz nju i domaću hranu pogodnu za organe za varenje, redovno je uzimao potrebne suplemente. Normalno je nastavio život i tek ponekad bi naišla manja kriza kada je imao mučnine. Sa godinama, počeli su i problemi sa kostima. Poslednjih nekoliko dana pred odlazak, problem je bio što je morao da koristi tablete protiv jakih bolova koje štete organima za varenje. Nije bio tada dobro, ležao je i teško se kretao. Vodili smo ga kod veta. Rezultati krvi su bili užasni i sve je slutilo na loše. Ultrazvukom su utvrđene promene na jetri i bubrezima. Ipak, imao sam nadu jer je on delovao dobro. Bio je mahom raspoložen, igrao se, čak pomalo i trčao, nije pokazivao da mu je mnogo teško. Tog dana videlo se da je naglo onemoćao. Ležao je na stomak i kutio. U jednom trenutku mog odsustva otišao je iza kuće, i legao u uski prolaz, gde nikad do sada nije boravio. Kao da je želeo da se udalji od mene dok odlazi Kada smo ga našli bio je dosta loše. Mazio sam ga, pozivao da ustane, ali samo mi je povremeno mahao repom. Tada sam se slomio. Posle nekih pola sata, ne znam kako, ali je sam smogao snage, ustao je, došao u dvorište i legao pored mojih nogu. To mi je dalo nadu da ponovo nešto pokušamo. Uspeli smo da ga odvezemo kod veterinara i dobio je lekove i infuziju. Nastavio sam te večeri da mu dajem infuziju. Delovao je mirno i čak malo bolje. Nismo se peli uz stepenice, već je spavao u studiju, pored kuće. Normalno je disao, tek oko dva po noći bilo je malo glasnije, dublje disanje, ali ne i ubrzano. Alba je ležala pored mene, a on je legao pored vrata. Oko tri sam zaspao od umora. Nikad neću zaboraviti to buđenje. U stvari, probudila me je smrt, bezosećajna i hladna. Trgo sam se iz sna oko četiri. Kao da me neko udario iz sve snage. Skočio sam iz kreveta, Albica je bila uz mene. Pogledao sam ka vratima i osetio sam da mi je otišao. Ležao je mirno na boku, moj meda... nije se pomerao, nije bio ni ukočen, ni hladan. Kao da je upravo izdahnuo. Moj prijatelj je otputovao svojoj Dori...
Pozvao sam mog sestrića Matiju koji je spavao kod mene. Plakali smo dugo, zajedno. Milovao sam ga. Bio je lep i delovao je kao da spava. Spremili smo se i pošli za Beograd. Odvezli smo ga u zoru i predali ljudima iz krematorijuma Pet Bye. Tada sam ga poljubio, ostavio i ponovo se raspao od bola.
U dvorištu me dočekala tišina, nije ga bilo na kapiji, da me, kao svaki put, čeka po dolasku. Bilo je sablasno tiho. Nestvarno. On je bio glasan pas, stalno je lajao i galamio kada odlazim i dolazim, kao da se ljutio što ga napuštam, makar i kratko. U sobi je bila Alba, mirna, tiha. Njušila je pod, krevet, fotelje, njegov jastuk, svaki kutak u sobi u kojoj je Arči boravio.
I tako su krenuli dani tuge koji traju i sada. Posle tri dana otišao sam po njegovu urnu. Ljudi iz krematorijuma su bili uviđavni, veoma profesionalni, olakšali su mi te teške trenutke.
Moj dugogodišnji radnik Ivan želeo je da ide sa mnom po Arčija. Sa mnom je bio i tada kada sam ga uzeo i prvi put doveo u kuću. Vodio nas je 11 godina svuda zajedno, fotografisao, pomagao. Ivan je bio i Arčijev prijatelj.
Stigli smo kolima. Ispred Pčelice okupili su se svi radnici, čekali su svog čupavog kolegu da se ponovo vrati. Bilo je dirljivo. Doneo sam njegovu malu urnu i stavio je pored Dorine urne. Ne znam da li su negde sada stvarno zajedno, samo se nadam. Bar sigurno jedno znam, da su njih dvoje u posebnom kutku našeg doma ponovo jedno pored drugog.
Dani su teški, znao sam da će biti takvi. Poslednjih godinu dana povremeno bi me presekao strah pri pomisli da će Arči jednog dana otići. Kao da sam slutio. Još uvek mi je nestvarno da ga nema. Sada me jedino teši što znam da nije dugo patio pred kraj. Osetio bih da mu je bilo mnogo teško. Bio je srećan, to znam. Voleo je svaki trenutak sa mnom, pokazivao mi je to, uzvraćao sam mu ljubavlju i brigom. Arči je imao nešto izraženo ljudsko u sebi. Nije mi jedini pas i to sam mogao da prepoznam, ali ne samo ja, već i ljudi u mom okruženju. Doduše, nije samo on poseban. I ja sam drugima specifičan zbog takvog odnosa prema Arčiju i životinjama generalno, što me, iskreno da kažem, baš zabole. Moja ljubav prema tom psu bila jedna od najvećih koje sam osetio u životu. To je jednostavno tako.
Život se kruni, dan po dan, nekako idem dalje, trudim se da pomognem Albi da se sastavi, jer je dosta nesigurna, zbunjena i vidim da pati. Najteže mi je kada se vraćam kući i njega nema ispred kapije. Čekao me je svaki put, po kiši, snegu, punih 11 godina. Smeta mi tišina. Alba je tiha, a on je stalno lajao, cvileo, nešto se bunio, mazio, pekmezio... Moj Arči.
Na Sajmu sam potpisao mnogo knjiga o njemu i Dori, pričao sa malim čitaocima, njihovi roditelji i ja smo se razumeli pogledima, mnogi od njih su izgubili svoje ljubimce i zato delimo ista osećanja. Obavezao sam se da ću nastaviti priče o Arčiju i Dori, jer oni sada žive svoj život u knjigama, a godina, datuma nema u večnosti.
Hvala svima na podršci, razumevanju, ova stranica će i dalje biti posvećena Arčiju, kao i Dori, ali pisaću i o Albi i drugim ljubimcima i mislim da će ovu konstantnu tugu postepeno zameniti radost i ponos što sam imao ovakvog prijatelja.
