https://www.facebook.com/100670389603444/

Maša i Miša

Home
Serbia
Pančevo
Maša i Miša

Memoari jednog zaljubljenog psećeg para

24/01/2023

Draga Mašo,
Šaljem ti ovo pismo da znaš da sam dobro. Čovek koji brine o meni je vrlo pažljiv. Iako ima dve mačke, one nisu zloćkaste prema meni nego se lepo podnosimo (jednoj sam, pre par dana, poklonio viršlu, ali sam posle shvatio da je svakako bila njena; ko zna šta sad misli o meni).

Često me voze u autu, na preglede i lečenje. Znam da tako mora i da je za moje dobro, ali neke stvari više... nisu kao ranije, čisto da znaš. Ne veselim se odlascima kod veterinara; i ona najveća rana mi se nije još sasvim zacelila, ali se nadam da ću ubrzo ozdraviti.

Tešim malo svog domaćina, on teši mene. Iako mi je u ovoj kući lepo, mislim da neću moći još dugo ostati; nas je mnogo, sredstava - ne baš, koliko vidim. A onda, šta? Ponovo s tobom, nadam se, ali gde? U tržnom centru? Na ulici? Strepim.

Nedostaješ mi, Mašo. Misli na mene ako si tužna, ili se druži sa drugima ako si usamljena, znaš da se ja ne ljutim. Nadam se skorom viđenju, a dotle mi ostani dobra i zdrava.
Tvoj Miša

20/01/2023

Tog jutra, kada se Maša pojavila u mom životu, nisam predosećao šta će mi se desiti. Niti mi se rep trzao, niti me je šapa žigala, a ni u ušima mi nije zvonilo.
Dobro, možda malo rep, ali to je od svakodnevne životne radosti.

Bilo je lepo prolećno jutro. Protrčao sam dobru deonicu duž druma (divan osećaj), pa kroz onaj park u kome se ljudi iz nepoznatog razloga penju na neku stenu pa posle silaze. Vazduh je bio svež, mirisala je vlažna zemlja i sočna trava. Nekim danima je prosto radost biti živ, i to je bio jedan od tih dana. Kaskao sam, zagledao ljude, njihove kese, kao i njihovu slatku mladunčad.

Kuda dalje?
Zabavljen raznim mislima, prošao sam pored velikog izloga sa odećom i tu zastadoh sa šapom u vazduhu.

Ne znam kakav je osećaj kad te pogodi grom, ali struja me je tada prošla od vrha nosa do kraja repa: to sjajno, crno krzno; taj prefinjeni sedeći stav i elegantno zakrivljeni rep; taj pogled, istovremeno nevin i nestašan... da li postoji takvo savršenstvo u samo jednom biću?
Mislim da je primetila da je posmatram - pa kako i ne bi, sigurno sam delovao vrlo smešno. Blago je nakrivila glavicu i podigla jedno uho, kao da me kroz staklo pita: "A koji si sad ti? Nisam te viđala u tržnom centru."

Sačekao sam da se otvore klizna vrata i kročio unutra; u grudima mi je nešto prijatno podrhtavalo, a kroz vazduh ka meni doplovi nežni, ženski miris. Otmeno je zalepršala svojim dugim ušima, kao da se čudi mojoj drskosti. Napravio sam par koraka ka njoj... ona par koraka ka meni... i ostalo je istorija.

Mnogih večeri, tokom sledećih meseci, dok smo ležali kao jedno klupko, sećao bih se tog dana. Veran sam joj kao pas, časna reč, čak i sada kada smo razdvojeni i čekamo da se opet vidimo.

Miša

19/01/2023

Ljudi su čudne zverke. Nikad ne znaš šta im može pasti na pamet, ili šta će uraditi u nekoj situaciji; vrlo nedosledni.
Evo, sećam se, kada smo letos Maša i ja ležali u hladovitoj senci, ljudi su govorili: "Sladak par!".
Ili: "Dobre kuce".
Mazili su nas, razgovarali s nama kao s ljudima, igrali se s nama.
Ali kad je nama bilo teško, kad bih ležao povređen, ili kad bi Maša dahtala puna štenadi, bili bismo manje zanimljivi. Nije meni žao da pomazite drugog psa, ili da kupite i njemu granule - svi smo mi, lutalice, u istom sosu, ali ponekad je nekome od nas potrebno više, a nekome manje pomoći i pažnje. Što sam bolesniji bio, to su me ljudi manje gledali; kad mi je pomoć bila najpotrebnija tad su čak okretali glavu, pravili su se da ne postojim. Ona najmanja deca, najiskrenija, tužno bi me pogledala, ali bi ih roditelji brzo odvukli za ručicu čim bi videli moje krzno ulepljeno krvlju, čuli tiho cviljenje ili opazili bolan izraz u mojim očima.
Ljudi su čudne zverke, uz časne izuzetke. Vole samo ono što je lepo, zdravo i veselo. Što je nekome teže, to ga manje vole; kome je najteže - taj za njih i ne postoji.

18/01/2023

Nisam ga video; dok sam gledao u Velikog Žuću koji se kezio na mene, Laki je već bio iza mojih leđa. Mali pas, oštri zubi, paranje i vruća krv po asfaltu. Zaskičao sam kao štene, i istovremeno osetio još četiri zuba u svojim leđima. Uvek najmanji prvi skoči u napad.
"Poslednji put ti kažem," Veliki Žuća je bio iznad mene, vruća para iz njegovih čeljusti je pravila oblačiće po hladnom vazduhu. "Njoj više ne prilazi."

Postoje stvari koje pas može i koje ne može da uradi. Ja recimo ne mogu da napustim Mašu, šta god Veliki Žuća i Laki i ostali učinili; ne posle svega što smo prošli zajedno, posle svih nedaća i lutanja. Takođe, ne mogu da napadom odgovorim na napad; njih je više od mene, nikad niko nije bio na mojoj strani. Osuđen sam, znam, na batine, rane i krv.

"Ali nije poraz, ako me čeka glavna nagrada," rekoh Maši dok smo se grejali u uglu prodavnice, naspram klima-uređaja. Ona zna na šta mislim, na njen topli pogled, na njenu glavicu koja se odmara na mom boku, na umirujući miris njenog krzna. Ne mogu da ne budem najponosniji, dok sebi ponavljam: "Mi smo par. Ona je mene odabrala. Ja sam odabrao nju."

Poslednji napad je bio najteži, još se oporavljam od operacija, šivenja i anestezije.
Znam da će se ponovo desiti i zamišljam neki novi dom, samo za nas dvoje.
Nastaviće se...

Address

Milosa Obrenovica 12
Pančevo

Website

facebook.com

Alerts

Be the first to know and let us send you an email when Maša i Miša posts news and promotions. Your email address will not be used for any other purpose, and you can unsubscribe at any time.